Svaki umetnik ima svoje sive dane
Lepi su dani kada su misli sređene... Danas nije takav dan. Valjda zbog toga ovo i pisem. Kada mi se misli "srede" da, trezvena, vidim kako je to izgledalo - kao neko sa strane, kao ne-ja.
Uvek sam imala odbojnost prema dnevnicima. I prema pisanju. Volela sam da držim olovke i flomastere u ruci. I njima sam crtala. Jezik izgovoren spojenim glasovima bio mi je stran. Možda je i sada. Ali flomaster... najbolji su novi. Vučeš liniju po papiru i nije važno da li će predstavljati bilo šta. Samo postoji onaj lep osećaj punog zadovoljstva dok papir upija boju koja se čas ravnomerno izliva na papir, čas iscuri preterano izazivajući blago mrštenje crtača. Prolaziš kroz eterično iskustvo nesvesnog postojanja na ovom svetu, kada ti nije važno ni koliko je sati, ni koji je dan, ni koje je godišnje doba i da li je napolju toplo ili hladno. Sve to je nevažno. Odlažeš taj flomaster i uzimaš drugu boju.
Sve vreme crtanja gledaš samo u malecku površinu papira neposredno ispred svoje pisaljke. Pojma nemaš kako cela površina izgleda, niti da li uopšte postoji neki smisao onoga što je nacrtano ili je sve samo jedna velika žvrlja. Ma koliko da ti pogled beži ka ostatku površine, ti ga s naporom fokusiraš na vrh flomastera. Samo to je važno. I tako, dok umetnik vežba fokus, umireći od radoznalosti kako to sve u stvari izgleda, uči sebe da se odupre nedobronamernoj kritici na lep način kojim će sačuvati i svoje emocije.
Prilično je kasno. Možda bih mogla da idem da spavam malo... Možda sutra osvane dan u bojama mojih flomastera.
